MEGATRENDOVI

  1. Globalizaciju prate i promene u načinima na koje ljudska društva organizuju načine proizvodnje. Te promene se tiču ne samo promene paradigme u okviru koje se razvijaju sve naučne discipline, već i u domenu promene menadžment praksi. Kako je priroda moći dromološka, tako i moć pripada onima koji razvijaju senzitivnost da prepoznaju pravce i dinamiku promena vezanih za prirodu promena načina proizvodnje.
  2. Klasična menadžerska paradigma današnjice utemeljena je na analizama uspešnog poslovanja i organizacija u stabilnom ambijentu i uslovima. Nažalost, temama koje se tiču upravljanja u uslovima nestabilnosti posvećeno je u literaturi o menadžmentu veoma malo pažnje. Većina savremenih udžbenika o strateškom menadžmentu usmerena je uglavnom na statičnu analizu konkurentskog položaja preduzeća.
  3. Preskriptivnu literaturu o menadžmentu i organizacionoj kulturi (u kojoj se objašnjava šta treba uraditi) valja prihvatati s rezervom. Ovo tim pre što su teorije menadžmenta uglavnom nastajale u SAD, Velikoj Britaniji i Nemačkoj, te odražavaju vrednosti i pretpostavke tih kultura, zapravo – etnocentrične su. Teorije menadžmenta u kontekstu potrebe da se posluje u uslovima kada su faktori proizvodnje globalizovani sve više su deskriptivne.
  4. Tržišta kapitala su globalna, tržišta roba i usluga regionalna, a tržišta rada još uvek prevashodno nacionalna, te u tom kontekstu još uvek u velikoj meri određena dimenzijama kultura zemalja u kojoj su se svi oni koji se nalaze na tržištu rada socijalizovali. Shodno tome, dinamička analiza konkurentskog okruženja preduzeća danas, u globalizacijskim uslovima, temeljila bi se na uvažavanju dinamike mobilnosti napred navednih faktora proizvodnje. Paradoksalan je nalaz da se u svetu globalizovanih faktora proizvodnje (kaptiala, tehnologija, rada) sve više, zapravo, naglašava njihova senzitivnost u odnosu na kvalitet socijalnog konteksta koji oni biraju. U stvari, što je neki faktor proizvodnje mobilniji(kao na primer, tehnologija), on je senzitivniji u odnosu na karakteristike lokalne sredine regiona.
  5. Ulazak u postsocijalni svet je moguć samo uz priznavanje specifičnosti više kultura: Male zemlje, koje se nalaze na raskršću ekonomskih i kulturnih tokova, često osećaju potrebu da razumeju one koji ih okružuju, i tako su više predoređene za prepoznavanje drugih.
  6. Organizovanje: Preduzeća su postala „lean“, „light“, „fat-free“, i svela se na tri ili pet hijerarhijskih nivoa, sa timovima koji su mali i multidisciplinarni.
  7. Ono što je najvažnije tiče se kontrole koja se samim smanjivanjem hijerarhijskih nivoa redefiniše i pretvara u samokontrolu, samoorganizovanje, samoupravljanje. Poverenje počiva na samokontroli, alii na nekoj vrsti moralnih ugovora zaposlenih sa samima sobom.
  8. Pitanje sigurnosti : Ekonomija je sve više razdvojena od stručnjaka koji su najsigurniji na tržištu, a ne u preduzeću, i koji nisu zainteresovani za uspeh preduzeća, već se pre bave zaštitom svojih karijera nego zaštitom poslova koje vrlo lako pronalaze emigrirajući kada god im se za to ukaže prilika.
Ima puno kretora politika koji se pre opredeljuju za očuvanje radnih mesta, umesto za stvaranje prilika za nova radna mesta. Takvi uvek navode kako “ne mogu sebi da priušte produktivnosti, jer su im potrebnija radna mesta.” U okviru nove paradigme, ne važi više mit kako produktivnost ubija radna mesta. “Kada je 1960-tih Milton Fridman posjetio jednu azijsku zemlju u razvoju, u kojoj se gradio novi kanal, bio je šokiran kada je vido da umjesto upravljanja savremenim buldožderima i bagerima radnici nose lopate. Kada je upitao zbog čega imaju tako malo strojeva, državni je dužnosnik objasnio: “Ne razumijete. Radi se o programu zapošljavanja”, na što je Fridman odgovorio: “Ah, mislio sam da ste nastojali prokopati kanal. Ako vam je do zapošljavanja, tad ste trebali tim radnicima podjeliti žlice, ne lopate. Kina i Indija nipošto nisu jedine nacije koje radnicima dijele “žlice”.”
  1. PROMENJENA PRIRODA TEHNOLOŠKOG RAZVOJA : S pravom istraživači pišu da će u XXI veku geokulturna paradigma zameniti geopolitičku i geoekonomsku. Nacija koja bude imala najrazvijeniji intelektualni kulturni kapital imaće preduslove da stvara “politiku budućnosti. Paradigma koja se temelji na inovacijama, utiče i na promenu samih privreda, ali i na promenu “stope obrataja preduzeća u eknomiji”. Naime, na početku prošlog veka, životni vek kompanija je bio 60 godina, dok danas on iznosi samo 20 godina. Ipak, navedene cifre su pokazatelj zdravlja neke ekonomije. Tako prosečan vek preduzeća u Japanu i Evropi iznosi 12,5 godina. U okviru nove paradigme, teme ekonomista trebalo bi pre svega da budu usmerene, između ostalog, i na merenje efekata izostanka inoviranja. Oni ne vode u stagnanciju, oni vode u poniranje.
  2. METRIKA : Kada je u pitanju metrika koja se koristi da se prati, prognozira rast i razvoj, ali i da se kreiraju uslovi razvoja, treba ukazati na zaokret od kvantitativnih mera ka onima koje su kvalitativnog karaktera. Metrika je prema njima ex post orijentisana, nije sposobna da ukaže na rane signale kako bi se intervenisalo na vreme, nije okrenuta ka rastu koji bi bio održiv, odnosno, ne meri razvoj, ne meri i druge tipove imovine i kapitala i promene u njihovoj strukturi, dinamici i rastu (kao što su zdravlje, obrazovanje, socijalna kohezija, poverenje, ljudski kapital i slično).
  3. Predstavljanje jedne ličnosti sastoji se u tome da se navede društvena funkcija i društveno okruženje te ličnosti: odeća, držanje, sve mora da ukazuje na društvenu poziciju ličnosti. No, danas su ovakvi socijalni portreti prevaziđeni. Pozivanja na društveno okruženje postaju indirektna. Individualne karakteristike, naprotiv, toliko su ojačale da su obnovile rod za koji su se intresovali samo istoričari, a to je biografija. Predstavljanje se više nigde ne traži: ono čak postaje obeležje prosečnosti. Ako živimo u društvu u kome se „pojedinac najsigurnije oseća na tržištu rada“, a sva tržišta faktora proizvodnje su danas globalna, tada je moguće razumeti zašto je sve važnije za menažere da razumeju korene i motive ponašanja pojedinaca koji ne pripradaju kulturi u kojoj su se oni socijalizovali.
Metrika je samo odraz vladajućeg sistema vrednosti nekog društva. “Ponekad mi merimo inpute, umesto ouptuta. Ponekad mi možemo da sagledamo autpute, ali nismo sigurni kako da ih vrednujemo”. U javnom sektoru merimo output tako što posmatramo input. U medicini bi teško moglo da se kaže da je zdravstveni sistem uspešan, ukoliko ima više operacija na otvorenom srcu.