Klastere kultura činile su zemlje čije kulture su na bazična pitanja nudile slične odgovore, i za koje se moglo govoriti da imaju slične kulturne obrasce. Klasteri kultura, zapravo, znače da se zemlje koje formiraju neki klaster odlikuju niskom kulturnom distancom. Visoka kulturna distanca u velikoj meri utiče na troškove najrazličitijih vrsta transakcija koje obavljaju organizacije koje posluju u kulturama između kojih postoji visoka kulturna distanca.

Budući da se u okviru društvene paradigme najveći deo identiteta pojedinaca formira na temelju uključenosti u različite oblike rada, teme većine konsultantskih agendi su se – kada je u pitanju kulturna distanca – usmeravale na sagledavanje te distance kao činioca koji utiče na stvaranje novih ,,kros-kulturalnih’’ obrazaca u sferi rada.
Menadžment prakse su kulturno specifične, te stoga investitori prefriraju lokacije koje su im kulturološki, pa čak i lingvistički sličnije. Investitori ne moraju nužno birati zemlju koja im je kulturno slična, ali prilikom investiranja ipak razmišljaju o visini kulturne distance, odosno o ceni koja bi im bila potrebna da njome upravljaju. Sve je više potrebno u analize uvesti analizu dubine kulturnih različitosti, kako bi se na osnovu toga pronašle tačke na kojima i oko kojih bi se mogle obavljati transakcije.
Sagledavanje mogućih troškova za svako društvo koje želi da se uključi u globalne tokove (političke, ekonomske, socijalne, kulturne) temelji se zapravo na „asimetričnoj inkluziji ili hijerarhijskoj integraciji.“ Odlika aktuelne globalizacije je više isključenost većine stanovnika planete, ali i većine biznisa, tako da bi načini smanjivanja troškova te isključenosti trebalo da budu važan deo cultural due diligence (CDD) konsultantse prakse. Deo te prakse su svakako i načini kako i kojom dinamikom uticati na pristizanje dobiti od integrisanja i učiniti ih većima od gubitaka koje to integrisanje donosi.
Kako se globalizacija danas odvija u formi uključivanja u različite reginalne ekonomske integracije, tako se dinamika pristizanja dobiti od integrisanja u neku regionalnu ekonomsku integraciju javlja sve više kao neophodna vrsta due diligence, ne samo ekonomskog, već i kulturnog.

Kod istraživanja dobitaka od integracije treba imatu u vidu dinamiku njihovog pristizanja. Najčešće, na kratak rok dolazi do rasta obima trgovine i bruto domaćeg proizvoda (Gross Domestic Product- GDP). Period prilagođavanja može dovesti do rasta nezaposlenosti. Na srednji i duži rok, dolazi do strukturnih promena u privredama zemalja, izmena u kvalifikacionoj strukturi radne snage, čija se mobilnost povećava, do otvaranja novih radnih mesta i smanjenja nezaposlenosti, a ekonomija obima dobija na značaju. Dobici od integracije se često dele na statičke i dinamičke, s tim što su statički najjači neposredno pre i po osnivanju integracije, a dinamički preovlađuju nakon perioda prilagođavanja i rastu u dužem roku. Oni pomeraju tehnološke granice i doprinose rastu.
Na kraju, globalizacija je proces koji dovodi do saturacije, odnosno do brzog zadovoljenja tražnje na postojećim tržištima, tako da se kulturna divergentnost sagledava kao fenomen na koji će svi oni koji se upuštaju u različite forme internacionalizacije (strani direktni investitori, izvoznici i oni koji se uključuju u lance vrednosti) sve više morati da računaju. Treba imati u vidu i promene koje su se dešavale u poslednjih tridesetak godina, da su multinacionalne korporacije (MNK) u fazi kada dolazi do zasićenja tržišta na kojima su one do sada poslovale, te da se tokom vremena ustanovljava pozitivna i statistički značajna veza između kulturne distance i međunarodne diverzifikacije aktivnosti MNK.

MNK se opredeljuju za tržišta koja su kulturno divergentna tek onda kada zadovolje tražnju potrošača na svom domaćem tržištu, ili na kulturno sličnim tržištima.
Kada je u pitanju kulturna distanca, većina konsultantskih agendi su se usmerile na sagledavanje distancekao činioca koji utiče na stvaranje novih ,,kros-kulturalni ‘’obrazaca u sferi rada. Kakav je sadržaj tih novih ,,kros-kulturalnih’’ obrazaca u sferi rada?

 

 

Paradigma kulturnog diferencijalizma ili divergencije u odnosu na probleme multikulturalizma nudi kao rešenje politiku zatvaranja, ili neke vrste aparhejda. Prema paradigmi kulturnog diferencijalizma, globaliazcija se sagledava kao fenomen čija se realna dinamika odigrava kroz procese regioanalizacije, a budućnost globalizacije se u tom kontekstu sagledava u rivalstvu između različitih oblika regionalnih integracija
Paradigma konvergencije na multikulturalnost nudi politiku asimilacije, ali asimiliacije koju vrši dominantna grupa, kao neka vrsta centra ka čijoj kulturi treba da gravitiraju kulture drugih grupa koje nisu tako dominantne. Prema paradigmi konvergencije, globalizacija se razume kao vesternizacija ili amerikanizacija.
S druge strane, paradigma hibridizacije, kao odgovor na rešenje zagonetke multikulturalizma, nudi politike integracije, pri čemu takve politike proizvode nove ,,kros-kulturalne'' obrazce.

Razumevanje kulture kao esencijalno teritorijalnog,odnosno lokalnog procesa, kao kulture društva ili kulture grupa u nekom društvu, bilo je prisutno u radovima istraživača u XX veku, i ono je kulturu posmatralo kao endogenu, kao organsku, jedinstvenu, pripadajuću zajednicama u kojima se ona posmatra, kao okrenutu ka samoj sebi, kao statičnu, kao deo mozaika globalne kulture, i u tom smislu – kao nešto što je deo mozaika i može doći u sudar sa drugim kulturama.
Translokalna kultura nije nikako kultura koja se ne vezuje za mesto (jer, nema kulture bez mesta) već je kultura koja nastaje kao rezultat procesa učenja koji je translokalnog karatera, a ne lokalnog, koja je egzogena, koja obuhvata i kulture grupa koje su isključene, koja je mrežna, difuzna, koja ima pogled na ,,spolja'', koja je fluidna, a ne statična, i u tom smislu, kultura koja nije deo statičnog mozaika, već toka, i koja na susret sa drugim kulturama odgovara stvaranjem novih kultura.